Danas je četiri godine od kad je otišao najveći.
Prava raja svakodnevno čuje kako odzvanja “govor praznine”.
Ovo je reprint iz januara 2009.
Tirke, nije ti ovo trebalo
ili ““ umesto ture viskija
Da li ste nekad bili Tirkista (pasionirani čitalac i ljubitelj – nije podrazumevajuće da ste saglasni sa njim- svega što napiše Bogdan Tirnanić).
Ja jesam. Ovo je moj dug njemu.
E, Zorzi, setila sam te se onomad kad je umro Tirke, kaže mi prijateljica. Slično je reagovalo još nekoliko mojih prijatelja (slali su mi SMS-ove i zvali kao da mi izjavljuju saučešće) koji znaju da sam Tirketa voleo više od monarhije i magazina STATUS, a manje od moje majke Stojane.
Bila je to ljubav na prvo čitanje “Dnevnog Telegrafa”.
Tada sam, prva godina gimnazije, odlučio da pokušam da budem novinar. Nešto slično onome kad klinac gleda Džordana pa poželi da i on zametne loptu iza leđa, provuče se do ispod koša i zakuca.
A Tirke je, tada, naizmenično zakucavao i sipao trojke.
Tek kasnije sam, raspitujući se o njegovom liku i delu, saznao da je one tekstove u “Telegrafu” pisao u “dubokoj penziji”.
Naime, ono na šta sam se ja ložio k’o lud, bilo je ništa spram tona šlajfni filmskih kritika (koje su ga proslavile) eseja, kulturoloških i tekstova o marketingu.
Knjiga o stripu, Beogradu, Dorćolu, “Ateljeu 212″.
Isticao je kako je najponosniji na članstvo u UO Crvene Zvezde i bifea Ateljea 212. Da, i da je Milju Vujanović video golu. A jednom je, prema sopstvenom priznanju, i pišao sa Džeri Luisom. Dakako, voleo je i viski.
“Šta piješ?”, pitao me je u pomenutom
Pročitaj ceo tekst
